Projekat SKULPTURA /objekti, instalacije, ambijenti, intervencije U URBANOM PROSTORU bavi se razmatranjem mesta i uloge savremene skulpture u javnim prostorima, a posebno u uslovima društva u tranziciji kakvo je naše. Otpočinjanje dijaloga, pre svega u stručnoj, a zatim i široj javnosti o kulturi življenja i potrebi estetizacije i artikulisanije vizuelizacije urbanih celina danas čini se veoma potrebnim, čak neizbežnim. Privremene ili trajne umetničke intervencije u otvorenim i zatvorenim javnim prostorima naših gradova (trgovima, parkovima, bulevarima, pešačkim ostrvima, zelenim površinama, pasažima, fasadama, holovima, u okviru novih arhitektonskih celina, sportskih, kulturnih, rekreativnih i drugih javnih objekata) trebalo bi da postanu stalna praksa. Poremećeni sistem vrednosti i siromaštvo društva učinili su da savremena skulptura, sem u galerijama i muzejima, nije dobila pravo mesto u urbanim prostorima i nije postala njihov suštinski i neodvojivi deo.


Đula Šanta

Ovaj projekat ima za cilj da ukaže na vrednosti i značaj savremene skulpture, te da započne lobiranje u kulturnoj javnosti za njenu afirmaciju i afirmaciju mogućeg i preko potrebnog partnerskog odnosa sa urbanističkim i arhitektonskim celinama.

Projekat čine tri segmenta:
1. Izložba skica i projekata
2. Dijalog stručnjaka
3. Publikacija

1. Koncepcija izložbe podrazumeva detektovanje i mapiranje određenih gradskih tačaka, pogodnih za umetničke intervencije u dva grada: Novi Sad i Beograd. Ona se sastoji iz predloga umetničkih intervencija u otvorenom ili zatvorenom javnom prostoru ovih gradova, realizovanih u vidu skica i projekata.


Gabriel Glid

2. U dijalogu, kroz razmišljanja, razmenu iskustava, diskusiju učestvuju stručnjaci: istoričari umetnosti, umetnici, arhitekte, urbanisti, menadžeri kulture, teoretičari umetnosti, umetnički kritičari, sociolozi kulture i svi oni koji su kompetentni i po prirodi svojih struka zainteresovani za vizuelni identitet urbanih sredina.
3. Publikacija čini dokument o projektu i spaja prva dva segmenta.


Goran Despotovski

Ne/mogućnost sinteze

Nakon perioda izolacije i ratova kroz koji je Srbija prošla tokom devedesetih godina prošlog veka, usledio je početkom novog milenijuma period tranzicije: izgradnja demokratskog društva i njegovih institucija, vraćanje poljuljanog poverenja međunarodne zajednice i inostranih investitora u našu zemlju i stvaranje drugačijeg imidža Srbije u svetu.


Ivana Rakidžić

U novostvorenoj atmosferi koja je još uvek bremenita negativnim nasleđem ne tako davne prošlosti, dolazi do oživljavanja gradnje, te gradovi Srbije počinju da se menjaju: rekonstruišu se stare urbane celine i grade nove, umivaju se postojeće fasade, uređuju ulice, zelene površine. Ovaj proces često teče usporeno i nije ga moguće odmah uočiti. Dugogodišnja zapuštenost i nebriga za estetski izgled naših gradova posledica je siromaštva, loše zakonske regulative i siledžijskog odnosa finansijskih moćnika. U želji da izvuku što veći profit, investitori često zanemaruju sve druge važne činioce, pa se najčešće dešava da bivaju uništena stara jezgra gradova ili pojedine njihove celine od istorijskog značaja, na mesto kojih se bez poštovanja osnovnih estetskih normi grade nove, stilski nedefinisane građevine koje, radi uštede na materijalu i pojeftinjenja gradnje, čine vizuelno neprofilisane objekte. Mnogi investitori i vlasnici objekata oglušuju se o upozorenja zavoda za zaštitu spomenika kulture, ne poštuju njihova rešenja, ukoliko ona nisu u skladu sa njihovim željama.


Kosta Bogdanović

Mnogi trgovi i slobodni gradski prostori, koji bi mogli imati humaniju namenu, nestaju a na njihovom mestu se grade novi tržni centri ili poslovni prostori.
U takvoj euforičnoj i haotičnoj graditeljskoj atmosferi, kojoj najčešće daju podršku gradske vlasti, teško je govoriti o umetnosti i njenom uticaju na urbane prostore, a još manje o njihovoj sintezi.


Mileta Prodanović

Pogled unazad
Afirmacija skulpture

Osamdesete godine prošlog veka u Vojvodini bile su naklonjene skulptorskoj umetnosti, obezbeđujući joj potrebnu afirmaciju i ugled u društvu. Pokreću se nove manifestacije, organizuju simpozijumi i brojne vajarske izložbe, kao što su: Bijenale jugoslovenske skulpture, Pančevo (1981), Simpozijum skulpture u terakoti TERRA, Kikinda (1982), Geometrijske tendencije danas, geometrija i skulptura, Apatin (1986), Skulptura u Vojvodini danas, Pančevo (1984). Na samom početku osamdesetih godina prošlog veka brojne likovne kolonije, pre svega one u Bačkoj Topoli, Zrenjaninu i Čelarevu, zagovarale su prodor umetnosti u radne prostore i gradske sredine, rukovodeći se ideološki obojenom “sintezom”. “Sinteza” je značila “udruživanje arhitekture, urbanizma, likovnih i primenjenih umetnosti, humanističkih nauka i revolucionarno-humanističke prakse u jedinicu praktičnog karaktera”*. U praksi, to je značilo oplemenjivanje radnog prostora umetničkim intervencijama u jedinicama udruženog rada, izvođenje umetničkih intervencija na fasadama postojećih arhitektonskih objekata ili, vrlo retko, uključivanje umetnika u planiranje novih građevinskih poduhvata.

Mira Brtka

Činilo se da ništa ne može zaustaviti prodor skulpture u urbane prostore. No, stvarnost je bila sasvim drugačija. Skulptura je osvojila, i to privremeno, samo prostore onih gradova u kojima su se održavale kolonije ili manifestacije posvećene ovom mediju. U Vojvodini, to su Kikinda, Apatin, Pančevo, a u užoj Srbiji - Bor, Aranđelovac, Jalovik i dr. No, i u tim gradovima skulpture su često nasilno uklanjane, uništavane i zaboravljane. Nije postojala dugoročnija strategija useljavanja umetnosti u urbane sredine ni na nivou države, ni u samim opšinama /gradovima, pa je umetnost zavisila od volje pojedinaca, a menjala se sa smenom vladajućih garnitura u pojedinim opštinama. Uticaj politike na umetnost nije nov i može se pratiti kroz istoriju ljudske civilizacije. Zbog svoje slojevitosti i kompleksnosti ovaj problem zahteva obimnije studije i naučna razmatranja. Međutim, za temu kojom se bavimo dovoljno je da konstatujemo da je uticaj politike na umetnost svakako imao presudnu ulogu tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a tako je i danas.


Nikola Macura

Otpori

Tokom devedesetih godina prošlog veka u vojvođanskim gradovima započeo je snažniji proces izmeštanja umetničkih akcija iz etabliranih prostora (muzeja, galerija, pozorišta...) na ulicu i u alternativne prostore.
Ovaj proces bio je izazvan brojnim umetničkim i neumetničkim razlozima. Jedan od njih bila je politička situacija u kojoj se našla Srbija, pa i Vojvodina, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Vlast nije bila naklonjena savremenim umetničkim istraživanjima, niti bilo čemu što nije imalo “nacionalni” predznak, tako da svi oni projekti koji su bili bliski internacionalnoj umetničkoj praksi nisu nailazili na razumevanje i finansijsku podršku. Sistematski i često na perfidan način oni su proterivani iz zvaničnih galerijskih prostora, tj, ustanova kulture. Jačanje civilnog sektora i pojava nevladinih asocijacija koje su se bavile kulturom omogućili su otvaranje novih prostora za delovanje umetnika, pa su ulice i stari zaboravljeni i nekorišćeni gradski prostori postali pozornica za umetnički eksperiment, intervenciju, akciju i interakciju. U ovom procesu kontekst postaje važniji od krajnjeg rezultata umetničkog istraživanja. Dela kontekstualne umetnosti nisu uvek sasvim finiširana i zaokružena, niti opipljiva i trajna. Ona su kratkotrajna, u vidu akcije, performansa, susreta i najčešće vode vrlo živ dijalog sa publikom, koja svojim aktivnim učešćem postaje deo procesa umetničkog stvaranja.
U Vojvodini, naročito u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kontekstualna umetnost se inkorporirala u nepreglednu i neuhvatljivu umetničku situaciju i postala nosilac vitalističke snage i novih osobenosti umetnosti 21. veka. Njeni kreatori nisu bili samo umetnici–pojedinci, već i neformalne grupe, u kojima kolektivni rad umetnika, teoretičara, a ponekad i neprofesionalaca, stvara nove zajedničke vrednosti. Kao primer možemo navesti umetničke projekte grupa, kao što su “Apsolutno”,“Otvorena osećajnost”, “Led art”, „p.RTtm…” i pojedinaca, kao što su Igor Antić, Zoran Pantelić, Živko Grozdanić, Sombati Balint, Nikola Džafo, Stevan Kojić, Dejan Dimitrijević, Ivana Rakidžić i dr.

Olivera Parlić

O trajnijoj postavci savremene skulpture, objekata ili instalacija nije se ni razmišljalo. Čak je vladao negativan stav establišmenta koji se zatim prenosio i na širu javnost, a ona se prema retkim primercima plastičke umetnosti u urbanom prostoru odnosila kao prema „krivcu i smetalu”, zagađivaču kulturnog duha. Tako su retke savremene skulpture u javnim prostorima tokom devedesetih godina doživele sudbinu da budu oštećene, uništene ili izmeštene.


Stevan Kojić

Za establišment i javnost prihvatljiva je bila samo spomenička skulptura, koja je jedina imala legitimno pravo da se useli u urbane prostore. Ona je egzistirala kao spomenik ili spomen-obeležje nekog istorijskog događaja, ili je bila izrađena i postavljena u čast neke istorijske ličnosti, bila je u potpunosti u službi dnevne politike, udaljena od autentičnog bića umetnosti… Tako su nastali novi spomenici koji se ne mogu estetski opravdati ni braniti umetničkim kriterijumima. Osim toga, u većini slučajeva, oni su u urbanističkom smislu neadekvatno postavljeni, što sve zajedno čini kreativni promašaj, ukoliko se o kreativnosti tu uopšte može govoriti.
Nažalost, ovakva praksa nastavljena je ulaskom u novi milenijum i još uvek je aktuelna.


VacuumPack

Ne/zaborav

Vitalistička snaga, koju je skulptura posedovala tokom poslednje dve decenije prošlog veka, kulminirala je na samom početku devedesetih godina, kada ona postaje pokretač novih ideja i kreator novog duha u umetnosti Srbije i Vojvodine. “Nova skulptura” proširila je mogućnosti svog medijskog delovanja, te se više nije mogla posmatrati kao klasični medij jer je ona prestala to da bude, uvodeći nove ne-vajarske materijale i koristeći u svojim istraživanjima nove tehnologije. Klasičan naziv skulptura postaje neadekvatan, te su primereniji nazivi: umetnički predmet, objekat, instalacija, ambijent, intervencija i sl.
Plastički koncepti umetnika, nosilaca ovih promena, skoro da i nisu sačuvani. Samo mali broj ostvarenih projekata našao se u kolekcijama muzeja i galerija (nedostatak finansijskih sredstava onemogućio je otkup likovnih dela) ili se čuva u privatnim zbirkama umetnika, a u većini slučajeva oni su nestali - razmontirani su, reciklirani ili uništeni. Vizuelni i pisani dokumenti - fotografije i tekstovi, ostali su kao jedini dokaz njihovog postojanja i uticaja koji su imali na glavne tokove umetničkih istraživanja tokom poslednje decenije prošlog veka.


Vladimir Perić

Kako rehabilitovati ovaj tako značajan period (posebno za skulpturu), u istoriji umetnosti Srbije i Vojvodine? Kako dela i njihove autore smestiti u današnje vreme, kako im pronaći adekvatno mesto u aktuelnom trenutku? Da li je primereno stvarati replike originala ili pokušati ponovnu rekonstrukciju prvobitne umetničke produkcije? Ako bi se nešto od toga i realizovalo, kako pronaći i odrediti najadekvatnije mesto za njihovo postavljanje i javnu prezentaciju? Naknadno smeštanje skulptorskih dela, koja sada već pripadaju istoriji umetnosti, u odabrane urbane prostore čini nam se da ne bi bilo adekvatno. Možda bi se rešenje moglo naći u okviru muzeja i muzejskih parkova koji na najprimereniji i najprofesionalniji način mogu zaštititi i prezentovati javnosti ovu bogatu i značajnu umetnički produkciju.

Jasno je da bez dijaloga kompetentnih stručnjaka nije moguće doći do najboljeg rešenja. Svaki od njih bi trebalo da se rukovodi osnovnim principom – da se postojeći umetnički materijal sačuva od zaborava i nebrige, odnosno da se na osnovu fotografija, crteža, opisa i uz saradnju umetnika omogući rekonstrukcija uništenog materijala. Vremenska distanca još uvek nije prevelika da se u direktnim kontaktima sa umetnicima ovaj problem ne bi mogao prevazići.

Sve ovo može nam poslužiti kao opomena i pouka da danas, na kraju prve decenije 21. veka, izbegnemo slične greške i aktivnije se, kao društvo, uključimo u stvaranje uslova za savremena umetnička istraživanja u našim urbanim prostorima. Neophodno je da na ovom poslu zajednički deluju arhitekti, urbanisti, istoričari umetnosti, umetnici, sociolozi kulture, politikolozi, mediji, investitori i mnogi drugi zainteresovani subjekti.